Manastir Lelić je zadužbina vladike Nikolaja Velimirovića, jedan od najinteresantnijih, ali i najnovijih manastira u našoj istoriji i istoriji Srpske pravoslavne crkve.
Nalazi se u neposrednoj blizini Valjeva, grada koji svakako vredi obići tokom putovanja po Zapadnoj Srbiji.
Ovaj zanimljiv kulturno-istorijski spomenik i svetilište možete posetiti ukoliko boravite u planinskom centru Divčibare ili ste na proputovanju ovim živopisnim i u svakom pogledu sadržajnim krajem, počev od neopisivih prirodnih lepota, preko narodnih predanja, do istorijskog nasleđa.
Ako se odlučite da vam Divčibare bude baza za obiliazak manastira, onda svakako preporučujemo ove smeštaje.
Kratak istorijat manastira
Manastir Lelić je prvobitno funkcionisao kao parohijska crkva, pre nego što je dobio status manastira. Sama crkva osvećena je 19. avgusta 1929. godine, na praznik Preobraženja Gospodnjeg. Kao parohijska crkva je bio u radu gotovo sedam decenija.
Status manastira dobija 1996, a zasluge za ovo svojevrsno preobraženje Lelića je, koliko se zna, poneo vladika Lavrentije. Vladičina zamisao ipak nije bila tek tako ostvarena; prošlo je celih pet godina od ideje i inicijative pre nego što je Lelić proglašen manastirom.
Prema manastirskoj istoriji, razlog za odlaganje ovog čina, odnosno za otezanje samog procesa izgleda je bio nedovoljan broj monaha u bratstvu. Lelić je najpre postao metoh Kaone, većeg manastira u ovom kraju, a potom je i sam proglašen manastirom.
[Metoh označava imanje koje pripada jednom manastiru i udaljeno je od njega. U ranije doba ovaj termin se odnosio na svaki manastir koji su sami ktitori priložili većem, odnoso dali ga na upravu. U srednjem veku je označavao zemlju sa crkvom i mestom za stanovanje monaha.
Izvorno se odnosi na monaško naselje na kome sami monasi obrađuju zemlju. Reč je grčkog porekla i označava pojam zajednice ili zajedničkog dobra.
Parohijska crkva Lelića je zvanično proglašena manastirom 12. maja 1996. godine, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog. Proglas je pročitao episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije. Ono što je interesantno vezano za datum proglašenja novog statusa Lelića jesu dva istorijska datuma.
Oba datuma se vezuju za vladiku Nikolaja, ktitora ove svetinje i sigurno jednog u nizu izuzetno uticajnih ličnosti u našoj istoriji. Datum proglašenja manastira poklapa se sa četrdeset godina od smrti Nikolaja Velimirovića i sa pet godina od prenosa njegovih moštiju u Lelić.
Na taj dana, 12. maja 1996, Svetu liturgiju u Leliću je služio blaženopočivši patrijarh srpski gospodin Pavle, u prisustvu velikog broja episkopa i pripadnika visokog sveštenstva, te mnogobrojne vernike.
Uređenje manastira i njegove svetinje
Manastir Lelić kod Valjeva je muški manastir. Prvi iguman ovog manastira od njegovog osnivanja bio je arhimandrit Avakum (Đukanović). Sadašnji iguman Lelića je otac Georgije (Mićić), duhovno čedo blaženopočivšeg arhimandrita Avakuma.
Najveća dragocenost ovog manastira su mošti Svetog Vladike Nikolaja velimirovića, koje se od prenosa iz Sjedinjenih Američkih Država čuvaju u njegovoj zadužbini. One su u potpunosti očuvane, a vernom narodu su dostupne nedeljom, kada ih mogu celivati.
Lelić proslavlja dva velika praznika, dan predstavljenja u Gospodu vladike Nikolaja, 18. mart i dan prenosa svetiteljevih moštiju, 3. maj. Mošti su iz Libertvila dopremljene 3. maja, a pohranjene u Leliću 12. maja.
Izgled i arhitektura manastira Lelić
Crkva u manastiru Lelić je posvećena Prenosu moštiju Svetog Nikolaja Mirilikijskog Čudotvorca. Arhitektura samog manastira je osobena, budući da predstavlja interesantnu kombinaciju umetničkih stilova i arhitektonskih rešenja.
Sama crkva građena je u moravskom stilu kombinovanim sa modernim rešenjima. Takođe, spoljašnjost crkve odaje jasno prisustvo srpsko-vizantijskog stila; on se ogleda u dekorativnom izgledu fasade sačinjenom od sige i opeke.
Siga se odavno iskopava u ovom kraju. Jedno od velikih nalazišta sige nalazi se na području Taorskih vrela u podnožju planine Povlen, najviše planine valjevskog kraja. Sama crkva izgrađena je od cigle, sige i kamena.
Moravski stil arhitekture karakterstičan je za srpske manastire poznog srednjeg veka, a za simbolični početak ove epohe u gradnji uzima se podizanje manastira Ravanica i Lazarica, zadužbina kneza Lazara. Prelomni događaj ovog perioda je Marička bitka, 1371. godine.
Stil je naziv dobio po reci Moravi, budući da su novi hramovi podizani u njenom slivu. osnovne odlike moravskog stila gradnje čine osnova u obliku upisanog krsta (može biti normalan i sažet) i elementi srpsko-vizantijskog stila, prisutnim u unutrašnjosti i na spoljašnjosti crkvi.
Manastir Lelić je svoje uzore potražio u starim srpskim svetinjama. Njegova osnova je krstolika, sa velikom kupolom u centralnom delu. Kompleks manastira čine i zvonik, kapela, crkveni dom i muzej.
Freskoslikarstvo u manastiru Lelić veoma je živopisno. Nastalo je prema zamislima osnivača manastira, samog vladike Nikolaja. Prema manastirskoj istoriji, autori ikona i fresaka u Leliću su Krsta i Rafailo Nikolić iz Makedonije.
Ono što freske u manastiru Lelić čini jedinstvenom jesu upravo ideje vladike Nikolaja. Naime, živopis crkve odražava teološka tumačenja samog vladike.
Ikonostas u Leliću potiče iz vremena osvećenja crkve, 1929. godine. Sam ikonostas, kao i freskopis restauirani su krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Ono što je posebno zanimljivo kada je u pitanju manastir Lelić i što predstavlja dodatni razlog da obiđete ovu srpsku svetinju jeste muzej u sklopu kompleksa samog manastira. Muzej je posvećen vladiki Nikolaju Velimiroviću i predstavlja zbilja sadržajnu zbirku sećanja.
Nalazi se na pedesetak etara od crkve, gde se nekada nalazio stan za sveštenike, kuća za sveštenike. Ona je podignuta još 1931, nedugo nakon podizanja same crkve. Obuhvata četiri prostorije. Početkom devedesetih odlučeno je da se ona pretvori u muzejski prostor.
Kako doći do manastira Lelić?
Do manastira Lelić je sasvim jednostavno doći. Iz pravca Beograda potrebno je da se zaputite ka centru Valjeva, gde ćete videti spomenik posvećen Stevanu Filipoviću.
Obiđite spomenik i nastavite da vozite pravo. Manastir je odatle udaljen 11 km.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović
Kako bismo stekli pravi utisak o značaju i vrednosti relativno mladog srpskog manastira Lelić, veoma je važno da se bliže upoznamo sa njegovim osnivačem, vladikom Nikolajem Velimirovićem, verovatno jednom od najkontroverznijih i najzanimljivijih ličnosti u istoriji SPC i našoj istoriji uopšte.
Njegova priča počinje u lepom valjevskom kraju i od najranijih dana vezana je za jednu posebnu predanost veri i za manastirski život.
Detinjstvo i školovanje
Nikola Velimirović rođen je 23. decembra 1880. godine po julijanskom, odnosno 4. januara 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Lelić u podnožju Maljena, jedne od najlepših planina valjevskog pojasa, na kojoj se nalaze dobro poznate Divčibare.
Bio je najstarije od devetoro dece svojih roditelja, Dragomira i Katarine, težaka iz Lelića. Nikolin otac se opismenio u obližnjem manastiru Ćelije, te je osiim obrađivanja zemlje radio i kao pisar Podgorskog sreza.
Nikola je vaspitavan u hrišćanskom duhu pod budnim okom svoje majke Katarine, a kršten je u manastiru Ćelije; Katarina se i sama kasnije predala monaškom životu kao monahinja Ekatarina. Malom Nikoli u živom su sećanju ostale porodične molitve koje je predvodio njegov deda.
Sećanje na te rane molitve kraj majke i porodice izazivale su u njemu poseban osećaj, jedan neopisivi osećaj pobožnosti i istinske hrišćanske skrušenosti kakve, kako je sam kasije zapisao, nije doživeo niti u jednom veličanstvenom hramu koji je obišao.
Nikola je bio odličan đak. Osnovnu školu je pohađao pri manastiru Ćelije, no nakon stečenih osnovnih znanja, njegov otac Dragomir je odlučio da mu prvi sin prestane sa školovanjem. Razlog za takvu odluku bila su razmišljanja o školovanju ostale dece.
Dragomir je takođe smatrao i da je Nikola stekao sva potrebna znanja da nasledi oca i kao pisar i kao zemljoradnik. Pametnog Nikolu nisu radovale ovakve vesti, no sudbina je htela da on ipak nastavi školovanje.
Dalje obrazovanje i životni put
Na insistiranje učitelja Mihaila Stuparevića, Dragomir je upisao Nikolu u valjevsku gimnaziju. To je bila šestorazredna gimnazija koju je Nikola završio sa odličnim uspehom. Njegov sledeći korak bio je put u Beograd sa željom da upiše vojnu akademiju.
Međutim, Beograd je za Nikolu imao drugi poziv – bogoslovsku školu. Posle završene bogoslovije, Nikola je radio kao učitelj. Srbiji toga vremena školovani kadar je bio potreban i u okviru Crkve. Tako je Nikola postao stipendista Kraljeve vlade i otišao na dalje studije u Evropi.
Posle odslušana dva semestra na protestanstskom fakultetu u Haleu u Nemačkoj, upisao se na starokatolički fakultet u Bernu. Studije je završio 1908. godine kao doktor teologije. Njegova doktorska teza je objavljena 1910. godine.
Ambiciozni Nikola želeo je da nastavi usavršavanje i tako se 1909. godine upisuje na Filozofski fakultetu Bernu i uspešno brani još jednu doktorsku disertaciju. Tako se u Srbiju vratio sa dve doktorske diplome, što je u maloj zajednici izazivalo više podozrenje nego razlog za radovanje.
Krajem 1909, nakon što se vratio u Srbiju, Nikoli umire brat Ninko, teško bolestan od dizenterije. Nikola se i sam ozbiljno razboleo, a lekari su smatrali da ga od smrti može spasti samo Gospod. Ravnodušan prema njihovim rečima, Nikola odlučuje da se zamonaši.
Zamonašenje i velika misija
Bog je spasao Nikolu i on se izmučen bolešću obratio roditeljima za blagoslov za zamonašenje. Monaški postrig Nikola Velimirović primio je 17. decembra 1909. godine u manastiru Rakovici. Njegovo monaško ime glasilo je Nikolaj.
Široka shvatanja i obrazovanje mladog jeromonaha Nikolaja nisu bila po volji mnogim pripadnicima srpskog crkvenog klera, te je poslat u Rusiju na ’opravoslavljenje’. Rusi, iako u početku podozrivi, ubrzo su uvideli Nikolajevu bistrinu.
Po povratku iz Rusije 1911, Nikolaj kraljevskim ukazom postaje suplent Bogoslovije u Beogradu. Prve knjige piše uoči izbijanja Svetskog rata. Po izbijanju rata, Nikolaj se javlja kao dobrovoljac. U toku rata pomagao je ranjenicima i napisao svoje izuzetno delo „Iznad greha i smrti“.
Godine 1915, Nikola Pašić je poslao Nikolaja na misiju po Americi i Engleskoj, sa namerom da skrene pažnju na teškoće kroz koju je Srbija prolazila. Nikolaj je na Vidovdan 1916. održao čuvenu besedu u katedrali Svetog Pavla u Londonu, na poziv Lorda Randala.
Tokom boravka u Americi upoznao se i sa Mihailom Pupinom, koga je veoma cenio, a sarađivao je sa njim i po pitanju pomoći srpskim vojnicima na Solunskom frontu. Misija je bila uspešna, a Nikolaj je 1919. dobio i počasni doktorat od Univerziteta u Glazgovu.
Iste godine Nikolaj je hirotonisan za episkopa eparhije Žičke i u tom činu završava još jedno izvanredno delo, „Reči o Svečoveku“. Godine 1920. postaje episkop Ohridske arhiepiskopije, no pre toga odlazi u Ameriku gde održava niz predavanja i osniva eparhiju Srpske crkve u Americi.
Drugi svetski rat i upokojenje
Po izbijanju Drugog svetskog rata, vladika je uhapšen po direktnom Hitlerovom nalogu. Godine 1944. premešten je logor Dahau u kom je proveo dve godine. Nakon oslobođenja, odlazi u Englesku i Ameriku, gde od Univerziteta Kolumbija dobija još jedan počasni doktorat.
Radio je u Libertvilaskoj bogosloviji, ruskoj bogosloviji u Džordanvilu, te na njujorškoj Akademiji Svetog Vladimira. Nije se vratio u Srbiju. Umro je u ruskom manastiru Svetog Tihona Zadonskog u Saut Kananu u Pensilvaniji, kao siromah.
Zaostavštna Svetog vladike Nikolaja je u svakom pogledu neopisivo značajna, kako za naš narod, tako i za čitav svet.
Navešćemo samo neka od njegovih najznačajnijih dela koja je napisao kao vladika: „Molitve na jezeru“, „Nove besede pod gorom“, „Misli o dobru i zlu“, „Ohridski prolog“ i mnoga druga.
