Beloglavi sup (Gyps fulvus) je najveća ptica na području Srbije. To je velika ptica iz porodice Acipitridae, vrsta lešinara koja naseljava jugozapadnu Aziju, područje Kavkaza, Malu Aziju, teritorije na severu Afrike, Pirinejsko i Balkansko poluostrvo.
Kada je reč o Srbiji, beloglavi supovi nastanjuju zapadne i jugozapadne delove Srbije, a najpoznatije stanište ove veličanstvene ptice je jednako impresivan kanjon reke Uvac, te kanjoni reka Mileševke i Trešnjice.
Osnovne karakteristike beloglavog supa
Beloglavi sup je stanarica, mada mlade jedinke vole da lete i često prelaze velike razdaljine. Supovi žive na područjima sa malo vegetacije, uglavnom u planinama, stepama, polupustinjama i pašnjacima, tamo gde mogu pronaći visoke i teško pristupačne litice.
Gnezde se na terasama i potkapinama stena u klisurama. Ono što je za njihovo stanište neophodno jeste da u blizini ima vode. Beloglavi supovi vreme obično provode u potrazi za hranom, nad otkrivenom lešinom ili na svojim visokim i dalekim stenama.
Beloglavi supovi se gnezde u kolonijama, mada u izuzetnim slučajevima može doći do izolovanog gnežđenja parova. Gnezda se svijaju pretežno na krečnjačkim stenama, mada mogu biti i različitog sastava.
Polno sazrevanje beloglavih supova traje između četiri i sedam godina. Posle ovog perioda, mlade ptice se većinom vraćaju u svoju prvobitnu koloniju.
Beloglavi sup je izuzetno krupna ptica, raspona krila od skoro 3 metra, a prosečne težine između 7.5 i 8.5 kilograma. U ređim slučajevima može dostići i 11 kg. Beloglavi supovi se ne razmnožavaju u velikom broju, budući da ženka ove ptice nosi po jedno jaje godišnje.
Prirodno niski reproduktivni potencijal beloglavog supa i uopšte mala brojnost ove izuzetno dragocene vrste nedvosmisleno upućuje na primenu adekvatnih mera za održavanje njegove populacije.
Ženka beloglavog supa obično nosi jaje u periodu između januara i februara. Na jajetu leže i mužjak i ženka, tokom narednih pedeset i nešto dana, nakon čega se ptić izleže. Mladunac u gnezdu raste i razvija se tokom narednih 110 do 130 dana.
Ono što je naročito zanimljivo za beloglavog supa jeste to što ovu vrstu karakteriše velika druželjubivost, što se ne može reći za druge srodne vrste lešinara. Kolonije beloglavog supa su labave, ali su često gnezda smeštena nedaleko jedna od drugih.
Beloglavi sup se gnezdi u stenama, a izuzetno retko na krošnjama drveća, zauzimanjem gnezda drugih ptica grabljivica. Beloglavi supovi su verni partneri, njihove veze su monogamne i doživotne. Ova odlika vezuje se i za neke druge vrste ptica.
Značaj beloglavog supa za ekosistem
Ova ptica igra veoma važnu ulogu u lancu ishrane i izuzetno je dragocena za očuvanje zdravog ekosistema. Lešinari su čistači prirode i premda ponekad mogu delovati zastrašujuće, bez njih prirodno okruženje ne bi moglo da se pravilno razvija.
Beloglavi sup se hrani lešinama sisara srednje veličine do krupnijih primeraka. Uglavnom se hrani lešinama papkara i kopitara, kao što su krave, konji, magarci, ovce, jeleni i srne. međutim, neće se ustezati ni od lisice, zeca, pasa i drugih sisara.
Lešinari poput beloglavog supa izvanredno retko će napasti živu i zdravu životinju. U retkim prilikama mogu napasti iznemoglu, staru ili obolelu životinju. Hrani se iznutricama i mišićima, odnosno mekim tkivima.
Telo beloglavog supa posebno je prilagođeno njegovom načinu ishrane. Ova ptica ima dugačak i lako pokretljiv vrat, obrastao paperjem, što omogućava da glavom može da prodre dosta duboko u svoj plen.
Supovi za hranom tragaju u grupama i obično pokrivaju značajno veću teritoriju nego što je to slučaj sa drugim vrstama evropskih lešinara. Ponekad beloglavi supovi pretražuju područje i do 150 kilometara u prečniku, a najčešće u krugu od oko 50 kilometara od gnezda.
Održavanje populacije beloglavog supa
Kako bi se populacija beloglavog supa održala neophodno je primenjivati određene mere, kao što smo već pomenuli. Takve mere treba da stabilizuju populaciju beloglavog supa i doprinesu njenom rastu. Jedna od osnovnih mera je izgradnja hranilišta u rezervatima.
Takođe, veštačko uzgajanje i ponovna kolonizacija, reintrodukcija ili rekonolizacija jesu koraci koji se mogu preduzimati. Beloglavim supovima je najpre neohodno obezbediti stalni izvor za ishranu.
Hranilišta igraju upravo tu ulogu da na području rezervata u kom žive beloglavi supovi obezbedi neprestan izvor hrane za ptice tokom perioda godine kada je hrane za njih u prirodi malo; reč je uglavnom o zimskom periodu.
Ovo je važno upravo u periodu koji prethodi sezoni parenja, kako bi se i broj parova koji se gnezde uvećao. Time ptice stiču potrebnu kondiciju za gnežđenje i otklanjaju se faktori koji bi mogli loše da utiču na njihovu reprodukciju.
Ono zbog čega su sama hranilišta tako važna jeste činjenica da utiču na smanjenje areala kretanja beloglavih supova kada traže hranu. Na taj način se sprečava i mogućnost trovanja do kog može doći ukoliko supovi traže hranu van područja svog areala.
Otrovni mamci još uvek su veliki problem kada je reč o bezbednosti ishrane divljih ptica. Osim što smanjuju areal potrage za hranom i umanjuju rizik od trovanja, hranilišta kao stalni izvori hrane zadržavaju polno nezrele jedinke u okviru kolonije.
Takođe, stalni izvor hrane privlači i jedinke koje nisu sparene, što sve skupa doprinosi obnavljanju kolonija. Najveća kolonija gnežđenja beloglavog supa u Srbiji nalazi se u nestvarnom ambijentu kanjona reke Uvac, a ova kolonija je istovremeno i jedna od najvećih na čitavom Balkanu.
Kanjon reke Uvac – Kraljevstvo beloglavog supa
Kanjon reke Uvac je poznat po mnogobrojnim prirodnim dragocenostima i sa punim pravom bi se mogao smatrati simbolom prirodnih lepota Srbije. Jedno od njegovih najvećih blaga je i njegov veličanstveni stanovnik, beloglavi sup.
Beloglavi sup je najznačajnija vrsta od čak 130 vrsta ptica koje žive na području Specijalnog rezervata prirode Uvac. Iako je populacija beloglavog supa bila malobrojna, poslednje dve decenije karakteriše porast brojnosti.
U kanjonu Uvca danas živi oko 450 do 500 jedinki ove zadivljujuće ptice, što znači da ima oko 110 parova koji se gnezde. kao što je pomenuto, na održavanju populacije beloglavog supa se aktivno radi. Beloglavi sup je izuzetna vrsta, a njegova uloga u ekosistemu nezamenjiva je.
Budući da se kao prava lešinarka hrani isključivo telima uginulih životinja, od kojih smo najčešće vrste naveli, beloglavi sup učestvuje u procesu prirodne reciklaže.
Lešinari jedu ostatke uginulih životinja i na taj način sprečavaju da se šire zaraze i da se zagađuje lokalni ekosistem. U kanjonu Uvca obezbeđeno je hranjenje beloglavih supova, kako ne bi morali da proširuju areal potrage za hranom i rizikuju bolest ili uginuće.
Na hranilištu koje se nalazi iznad brane Rastoka redovno se obezbeđuje hrana za beloglave supove; na ovo mesto se dovoze uginule životinje, uglavnom stoka, iz mesta u okolini.
Premda je Uvački rezervat najveće stanište beloglavog supa u zemlji, ali i jedno od najvećih na Balkanskom poluostrvu, početkom devedesetih godina dvadesetog veka niska brojnost beloglavih supova bila je alarmantna.
U periodu posle Drugog svetskog rata, beloglavi supovi su bili u izumiranju. Od potpunog nestanka tada ih je sačuvao entuizijazam stanovnika uvačkog kraja i ornitologa iz beograda, te je 1971. proglašen Specijalni rezervat prirode uvačke klisure, čime su beloglavi supovi stavljeni pod zaštitu.
Međutim, ovi napori nisu urodili očekivanim uspehom pa je početkom devedesetih godina opstalo tek desetak jedinki veličanstvene ptice, što je kritično mali broj. Četiri godine kasnije osnovan je fond Beloglavi sup, čija je glavna delatnost zaštita ptica grabljivica.
Tada je otvoreno hranilište Manastirina. Od tog vremena se na hranilište redovno dovoze uginule životinje i otpad iz klanica, idealna hrana za beloglavog supa, prirodnog čistača ekosistema. Dosledno iznošenje gozbe za beloglave supove urodilo je plodom.
Godišnje se na hranilište rezervata iznese oko 250 tona hrane, čime se obezbeđuje adekvatna ishrana za beloglave supove, što značajno doprinosi opstanki i porastu njegove populacije na ovom području.
O uspesima ovakvog pristupa govori podatak da je 2007. populacija beloglavog supa u Uvačkom rezervatu bila 67 gnezdećih parova. Drugim rečima, to bi značilo da je u rezervatu te godine bilo oko 300 jedinki beloglavog supa.
Populacija beloglavog supa otad raste i sada broji već pomenutih 450 do 500 jedinki. Beloglavi sup je, premda najznačajnija i najdragocenija vrsta, tek jedna od 130 vrsta ptica koje nastanjuju Specijalni rezervat prirode Uvac.
Trebalo bi stoga pomenuti i neke od ostalih stanara Uvačke klisure, pre svega druge vrste orlova lešinara koji su se u skorije vreme ponovo nastanili na Uvcu. Reč je o pticama koje su ranije takođe živele na ovom području.
To su crni lešinar, poznat kao sup starešina (Aegypius monachus) i bela kanja (Neophron percnopterus). Ove dve ptice su registrovale kamere sa hranilišta, a videli su ih i ornitolozi prilikom obilaska područja. U rezervatu Uvac se nadaju da će izvor hrane i mirno stanište privući ove vrste u većem broju.
Još jedna interesantna vrsta koja je nekada naseljavala područje rezervata na Uvcu bio je orao bradan (Gypeatus barbatus), poznat kao kostoberina. Reč je o još jednoj vrsti lešinara, pored beloglavog supa, bele kanje i crnog leišnara.
U Rezervatu planiraju da i ovu vrstu ponovo vrate u njeno nekadašnje stanište. Planira se povratak reintrodkcijom, u saradnji sa Biološkim institutom u Beogradu, ornitologom dr Sašom Marinkovićem i Zavodom za zaštitu prirode Srbije.
Kako se smatra, na taj način bi svi lešinari koji su nekada nastanjivali ova područja bili ponovo vraćeni na svoja staništa, što bi Specijalni rezervat prirode Uvac učinilo jednim od najimpresivnijih i najvećih staništa lešinara u čitavoj Evropi.
Specijalni rezervat prirode Uvac je izuzetno bogat ornitofaunom (ptičjim vrstama), te svakako treba pomenuti još i zadivljujuće grabljivice poput orla belorepana, orla mišara, orla zmijara, surog orla, te brojnih vrsta sova, jastrebova i mnogih drugih ptica.
Kanjon Trešnjice – Zavičaj beloglavog supa
Možemo reći da kanjon reke Trešnjice spada u ona retka područja u Evropi koji su još uvek ostali netaknuti i neizmenjeni ljudskim delovanjem. Malo je mesta na kojima se ljudski dodir svodi tek na radoznali pogled.
Klisura reke Trešnjice je specijalni rezervat prirode koji se nalazi u zapadnom delu Srbije u opštini Ljubovija. Reka Trešnjica je planinska reka koja izvore pod Povlenom, najvišom planinom valjevskog kraja, geološki i istorijski povezanom sa Maljenom na kome se nalaze Divčibare i Suvoborom.
Trešnjica se posle toka dugog 23 kilometra uliva u Drinu. Na području pred samo ulivanje, ova planinska reka je isklesala krećnjačku klisuru dubine od oko 500 metara. Klisura je dugačka nekoliko kilometara i deo je rezervata prirode.
Ono što klisuru reke Trešnjice čini posebno značajnom jeste njen dragoceni stanovnik, beloglavi sup. Ova veličanstvena i važna ptica je i osnovni razlog zbog kog je kanjon Trešnjice stavljen pod zaštitu.
Ukoliko želite da vidite beloglave supove u klisuri Trešnjice, biće vam potrebna dobra kondicija, kao i malo sreće, kao što to obično biva kada je reč o posmatranju divljih životinja. U kanjonu postoje označene planinske staze, u dužini od šest kilometara.
Posetiocima kanjona u potrazi za beloglavim supovima savetuje se da se uvek drže staza, naročito posle kiše ili ako ima padavina, radi njihove bezbednosti. Ukoliko budete imali malo sreće, moći ćete da uočite beloglave supove dok pretražuju teren, tražeći hranu.
Beloglavim supovima kanjon Trešnjice veoma pogoduje za gnežđenje, budući da im odgovaraju nepristupačne litice, na kojima će jaja biti sasvim bezbedna. Ukupan broj beloglavih supova na balkanu je oko 800 jedinki.
Već smo pomenuli da na Uvcu živi do 500 jedinki; u kanjonu Trešnjice ima ih oko 40. U kanjonu Trešnjice takođe žive i druge vrste velikih ptica. Tu su veličanstveni suri orao, orao mišar, orao zmijar, kobac ptičar, jastreb kokošar, sivi soko i vetruška.
Kada je reč o živom svetu kanjona Trešnjice, treba pomenuti i jednog interesantnog stanovnika koji svakako nije u srodstvu sa pernatim stvorenjima. To je rečna ajkula, inače poznata i kao ’kraljica Drine’. rečna ajkula je dugačka oko 2 metra, a teška i do 60 kilograma.
Ona je velika, brza i veoma snažna, te joj dodeljeni naziv sasvim pristaje. Rečna ajkula je gospodar voda, a hrani se rakovima i drugim ribama. Jedno je od čuda Ljubovije.
Kanjon Mileševke – Utočište beloglavog supa
Kanjon reke Mileševke takođe je prirodni rezervat i mesto na kom su opstale mnoge stare i retke vrste flore i faune. Ovaj kanjon se nalazi u jugozapadnom delu Srbije i dugačak je 24 kilometara. Rezervat zapravo čini nekoliko klisura između planina Zlatar i Jadovnik.
Kanjon počinje kraj sela Milošev do, a završava se u okolini manastira Mileševa i Mileševca – Hisardžika, ostataka srednjevekvnog utvrđenja koje deluje kao iz nekog romana epske fantastike. Proteže se na visini između 600 i 1400 metara.
Ono što kanjon reke Mileševke čini zaista neverovatnim mestom jesu njegove prirodne odlike. On je veoma nepristupačan, teren je surov, nezgodan, a ponori ponegde dostižu dubinu od oko 300 metara. Strane klisure se gotovo uspravno obrušavaju ka koritu.
U kanjonu rastu retke i zaštićene vrste biljaka. Na stenama Mileševke raste i čuvena Pančićeva omorika. Životinjski svet u ovom rezervatu takođe je impresivan. Kanjon reke Mileševke nastanjuju vukovi, medvedi, divokoze, kao i druge retke evropske životinjske vrste.
Jedan od dragocenih stanovnika kanjona Mileševke je beloglavi sup, a uz njega su tu još i kraški orao, sivi orao, patuljasti orao, patuljasta i uralska sova. Ove vrste ptica retko se mogu sresti u Srbiji, osim na određenim lokacijama.
Do pre desetak godina, u kanjonu Mileševke mogao se sresti i jedinstveni starešina supova, za koga smo već pomenuli da se nedavno vratio na uvačko stanište. Ova veličanstvena ptica je retka u čitavom svetu i može težiti i do 13 kilograma. Smatraju ga evropskim kondorom.
Povratak beloglavog supa Darka
I za kraj priče o ovoj neverovatnoj ptici koju možete videti ukoliko odlučite da obiđete neki od navedenih prirodnih rezervata, prenosimo srećne vesti iz februara 2023. godine o povratku beloglavog supa Darka, koji je, kako je objavila Fondacija za zaštitu ptica grabljivica, uočen nakon 15 godina!
Beloglavi sup Darko je 2. avgusta 2007. godine upao u Sjeničko jezero, odakle je bio uspešno spasen. Ptica je markirana i puštena nekoliko dana kasnije, kako ne bi morala da trpi tada još uvek neuslovni smeštaj.
Međutim, od dana kada je pušten, pa sve do sada, niko nije video beloglavog supa Darka. Ovaj srećni beloglavi sup je identifikovan analizom fotografija prilikom koje je očitan metalni prsten koji predstavlja trajnu markaciju ptica.
Darku je, naime, ostao samo metalni prsten koji nije jednostavno očitati iz daljine, a markica koju je imao odavno je otpala. Između ostalog, Darko je i poslednji sup koji nije dobio kolor prsten, budući da je takav uvedene 2008.
Na hranilištu za supove Fondacija beleži i starije jedinke koje nose metalni prsten, ali ih je veoma teško pročitati, pa tako mogu ostati neidentifikovani. Uglavnom je tada reč o supovima starim oko dvadeset ili trideset godina. Beloglavi supovi inače žive do 40 godina.
